Ibn-‘Abbas, radijallahu anhu, pripovijeda: “Ibrahim alejhisselam, doveo je Ismaila i Ismailovu majku (Hadžeru), koja ga je dojila, i ostavio ih pored Kabe, u hladu jednog drveta, nedaleko od Zemzema, u gornjem dijelu Harema. Tada u Mekki nije bilo ni stanovnika ni vode. Ostavio im je vreću hurmi i mješinu vode i krenuo nazad. Ismailova majka krenu za njim, vičući nekoliko puta: ‘Ibrahime, kuda ideš? Zar nas ostavljaš u ovoj dolini, bez ikoga živog i bezičega?’ Ibrahim se nije obazirao na nju. Ona zatim viknu: ‘Je li ti Allah to naredio?’’Jeste!’, odgovori. ‘Allah nas neće napustiti!,’ reče mu i vrati se nazad.
Ibrahim, alejhisselam, krenu dalje i kada je zamako za brežuljak odakle ga ne vide, okrenu se Kabi, podiže ruke i prouči ove dove: “Gospodaru moj, ja sam potomstvo svoje nastanio u dolini u kojoj se ništa ne sije, kod Tvoje Svete kuće, da bi, Gospodaru naš, namaz obavljali; zato nadahni srca njihova da čeznu za njim i opskrbi ih raznim plodovima, da bi Ti bili zahvalni.” (Prevod značenja, Ibrahim, 37)
Majka je dojila Ismaila i pila vodu, a kada je nestalo vode i nakon što su ona i sin ožednjeli, Ismail se počeo previjati po zemlji, dok ga je ona nemoćno gledala. Ona ustade, ne mogavši ga više tako gledati, i pošto joj je brežuljak Safa bio najbliži, pope se na njega i poče razgledati niz dolinu, ne bi li koga ugledala. Nikoga nije ugledala.
Zatim je sišla niz brežuljak i kada je stigla usred doline, zadiže odjeću i potrča kao što trči izmoren čovjek, dok ne stiže na drugi kraj doline. Zatim se popne na brežuljak Mervu i poče razgledati ne bi li koga ugledala! Nikoga nije ugledala!
Tako je trčala sedam puta.
(Ibn-‘Abbas kazuje: “Allahov Poslanik, sallallahu alejhi ve sellem, tada je rekao: ‘Takav je sa’j koji ljudi obavljaju izmedu Safe i Merve.’”)
Kada se zadnji put popela na Mervu, čula je glas. Ona ponovo osluhnu začu isti glas i povika: “Čula sam! Ako u Tebe ima pomoci, pomozi!, i tada ugleda meleka kod Zemzema! Melek je kopao krilima, dok voda nije počela izvirati. Ona napravi korito da se voda ne razlijeva i rukama napuni mješinu. Kada god je zahvatila rukom, voda je još više ključala.” (U drugom predanju navodi se: “Voda je izvirala onoliko koliko bi zahvatila.”)
Ibn-‘Abbas dalje kazuje: “Tada je Allahov Poslanik, sallallahu alejhi ve sellem, rekao: ‘Allah se smilovao Ismailovoj majci! Da nije dirala Zemzem ili da nije rukama zahvaćala, Zemzem bi tekao kao rijeka!’
Ibn-‘Abbas nastavlja: “Kada se napila i zadojila dijete, melek joj rece: “Ne bojte se stradanja! Ovdje je Allahova kuća, koju će podići ovaj dječak i njegov otac. Allah neće napustiti Svoje stićenike!’
Temelji Kabe bili su malo uzdignuti i kada bi nadošla bujica, voda bi se razlijevala lijevo i desno.
Tako potraja dok jednog dana nije naišla grupa ljudi iz plemena Džurhum iz pravca Kedaa, i ulogorila se niže Meke. Kada ugledaše pticu kako kruži, rekoše: ‘Ova ptica kruži iznad vode, ali mi znamo da u ovoj dolini vode nema?’ I poslaše dvojicu momaka. Momci se vratiše i rekoše im da su našli vodu. Kada su stigli do vode, upitaše Ismailovu majku: ‘Dozvoljavaš li nam da ovdje odsjednemo?’’Da, ali nemate pravo piti vodu!,’ reče im, i oni prihvatiše.
Ibn-‘Abbas dodaje: “Allahov Poslanik, sallallahu alejhi ve sellem, reče: ‘Ismailova majka voljela je društvo i ljudi se nastaniše u njenoj blizini. Potom su poslali po njihove obitelji svi se tu zajedno naseliše. Kada su podigli nekoliko kuća i kada je Ismail odrastao, od ljudi iz plemena naučio je arapsko jezik. Ljudi zavolješe Ismaila i oženiše ga njihovom djevojkom.
Ubrzo je Ismailova majka umrla. Ibrahim, alejhisselam, došao je da obiđe obitelj, nakon što se Ismail oženio i pošto ne nađe Ismaila u kući, upita ženu gdje je otišao. ‘Otišao je u lov!, reče mu. Dalje je upita kako žive, i ona mu odgovori: ‘Teško živimo, mučno i bijedno!’ požali se. ‘Kada se vrati tvoj muž, prenesi mu selam i reci mu da promijeni kućni prag.’
Po povratku, Ismail kao da je nešto osjetio, pa upita: ‘Je li neko dolazio?’ ‘Jeste, dolazio je jedan, starac takav i takav! Pitao me je za tebe i ja mu rekoh gdje si, pa me je pitao kako živimo; ja mu rekoh teško i bijedno!’ ‘Je li šta rekao?,’ zapita je. ‘Jeste, rekao mi je da ti prenesem selam i da promijeniš kućni prag.’ ‘To je moj otac, naredio mi je da te pustim. Idi svojima!’
Ismail se ponovo oženi iz istog plemena. Nakon izvjesnog vremena, Ibrahim, alejhisselam ponovo dođe. Uđe u kuću i upita ženu o Ismailu. ‘Otišao je u lov!’ reče mu. ‘A kako živite?’ ‘Živimo u dobru i izobilju!,’ i ona zahvali Allahu. ‘šta jedete?’’Meso!’ ‘A šta pijete?’ ‘Vodu.’
Ibrahim, alejhisselam, tada prouči: ‘Gospodaru moj, daj im berićet u mesu i vodi!’
Allahov Poslanik, sallallahu alejhi ve sellem, ovdje reče: ‘Oni tada nisu imali usjeva, a da su ih imali, blagoslovio bi im. Zato ko nije Mekelija, neće mu prijati samo meso i voda.’”
U drugom predanju kaže se da je upitao: “Gdje je Ismail?” “Otišao je u lov!” Zar se nećeš odmoriti, jesti i piti?” “A šta jedete i pijete?” “Jedemo meso i pijemo vodu,” odgovori ona.
Ibrahim, alejhisselam tada prouči: “Gospodaru, blagoslovi im hranu i piće!”
(Allahov Poslanik, sallallahu alejhi ve sellem, reče: “To je bereket dova Ibrahima, alejhisselam”)
“Kada ti muž dođe, prenesi mu selam i reci mu da učvrsti kućni prag!”
Po povratku, Ismail upita: “Je li iko dolazio?” “Jeste, dolazio je starac lijepog izgleda,” i ona ga pohvali, “pitao je za tebe i kako živimo. Rekla sam mu da živimo lijepo!” “Je li što oporučio?” “Poselamio te je, i rekao ti da učvrstiš kućni prag!” “To je moj otac, a prag si ti, naredio mi je da te zadržim kod sebe!”
Kada je Ibrahim, alejhisselam, došao treći put, zatekao je Ismaila kako pravi strijele u hladu drveta nedaleko od Zemzema. Kada ga ugleda, Ismail ustade i dočeka ga kao što sin dočekuje oca. “Ismaile!,” rece mu, “Allah mi nešto naređuje!” “Učini ono što ti naređuje tvoj Gospodar!” “Hoćeš li mi pomoći?” “Hoću!,” odgovori Ismail. “Allah mi naređuje da ovdje gradim Hram!,” i on pokaza na izraženu humku.
Kada su podizali temelje Hramu, Ismail je donosio kamen, a Ibrahim zidao. Pošto su ozidali temelje, Ismail mu je donio crni kamen, Ibrahim ga uzida i stade na njega. Ibrahim, zidajući, a Ismail donoseći kamen, učili su: “Gospodaru naš, primi od nas, jer Ti, uistinu, sve čuješ i znaš!” (Prevod značenja, El-Beqara, 127)
(Bilježi Buhari. Hadis preuzet is knjige Rijadu-s-salihin, str. 295-297)